Politika koju vodi jedna država može se na različite načine odraziti na kulturu i baštinu. Kada je reč o ekonomskom aspektu, države koje su prošle kroz različite vidove nestabilnosti, poput Srbije, najčešće nisu u poziciji da izdvoje potrebna sredstva za kulturu ili je ne prepoznaju kao vitalnu tačku jednog zdravog društva. To se direktno odražava na kulturno-istorijske i umetničke spomenike i rad institucija koje imaju veoma ograničen budžet sa kojim mogu da raspolažu. Finansijska sredstva su veoma važna za produktivan rad institucija i pravilno očuvanje baštine, jer bez rekonstrukcije, restauracije i dovoljnog broja zaposlenih, uvek će se javljati problem zatvorenosti i nedostupnosti.  To dalje ima za posledicu da je širi sloj ljudi manje zainteresovan, ali i upoznat sa baštinom. Pored ekonomskog aspekta, politička situacija i odnosi sa susednim državama, predstavljaju jedno dosta kompleksno i osetljivo pitanje, koje može nepovoljno da utiče na baštinu i dovede do njene devastacije. Možda najočigledniju ilustraciju problematičnih političkih odnosa i njihove negativne refleksije na baštinu možemo pratiti na primeru Kosova i Metohije. Crkva Bogorodice Ljeviške u Prizrenu, je samo jedna od žrtava teškog političkog stanja. Danas je poseta manastiru moguća samo uz vojnu pratnju KFOR-a, što izaziva dodatno odbijanje i strah kod ljudi. Takođe, bodljikava žica kojom je crkva opasana predstavlja vizuelni znak, koji šalje vrlo  jasnu poruku o opasnosti, odnosno ugroženosti, ali i o odvajanju baštine od ostatka sveta. Mnogi srpski sakralni objekti na Kosovu i Metohiji su bili paljeni i rušeni od strane albanskih ekstremista, kao što su: Devič (Lauša), crkva Sv. Ilije u Podujevu, crkva Uspenja Presvete Bogorodice u Djakovici. U takvoj situaciji, teško je nadomestiti štete koje su nanete. Zatvaranjem vrata tolerancije, demokratije, jednakosti, otvaramo vrata netrepeljivosti, nasilju i mnogim drugim problemima.