Institucije su ključne za odnos sa građanima i razvijanje njihove svesti, ali kada su one zatvorene, javnost je lišena baštine i kulture. Zatvoriti vrata institucija, znači zatvoriti vrata ljudima koji žele da posete, da se obrazuju, upoznaju i uživaju u umetnosti. Svakako da zatvorena vrata institucija i ustanova ne moraju nužno da znače da se zaposelni nedovoljno angažuju.
Narodni muzej u Beogradu, kao jedna od najvažnijih kulturnih ustanova, funkcionisao je prethodnih godina tako što je držao izložbe u drugim prostorima, ali ne i u svojoj matičnoj zgradi.
Ono što nismo uvek u mogućnosti da vidimo, je da postoji veliki broj ljudi koji ulažu mnogo napora u bolje funkcionisanje institucija, ali njihovo zalaganje nije vidljivo upravo zbog toga što kada neki muzej zvanično ne radi, to automatski stvara sliku statičnosti.
Problem koji se u ovoj sferi takođe javlja, je da su institucije često postavljene kao da su same sebi cilj, jer se u mnogima ne posvećuje dovoljna pažnja komunikaciji sa posetiocima. Tako dolazi do shvatanja da je umetnost namenjena jednom uskom krugu ljudi, odnosno da je elitistička. Dakle, umetnost kao nešto što je nerazumljivo i irelevantno širem sloju ljudi, u isto vreme i društveno isključujuće. A svrha postojanja kulture i umetnosti upravo jeste da menja svest o određenim fenomenima, inspiriše, kritički preispituje društvo i vreme u kojem živimo. Zbog toga je važno približiti je na adekvatan način svima, da bi svako imao priliku da izgradi svoje mišljenje, sud, ukus, a samim tim i sopstveni identitet, što dalje znači i celokupno društvo koje je svesno svojih kulturnih i umetničkih vrednosti i njihovog značaja.